Rečnik pojmova

Dobit je iznos koji se pripisuje konkretnoj polisi tokom trajanja osiguranja i predstavlja vrstu kamate na uložena sredstva. Dobit se dobija kao prosečan prinos ulaganja matematičke rezerve osiguranja života. Dobit je očekivana, jer se ne mogu sa potpunom sigurnošću predvideti buduća kretanja kamatnih stopa. Zato govorimo o očekivanoj, a ne garantovanoj dobiti. Osiguravajuće kuće su vrlo obazrive po pitanju ulaganja sredstava, jer smatraju da je bolje ostvariti i manju, ali sigurnu dobit, nego rizikovati novac svojih osiguranika ulažući u poslove koji možda mogu doneti veću zaradu, ali takođe mogu dovesti i do potpunog gubitka uloženih sredstava. Zato se okreću sigurnosti i vrše ulaganje u hartije od vrednosti, državne obveznice itd.

Udeo u dobiti se pripisuje na kraju svake osiguravajuće godine, a najranije nakon druge godine od početka trajanja osiguranja. Ugovarači osiguranja se pisanim putem obaveštavaju o visini pripisane dobiti.

Važno je naglasiti da se dobit ne pripisuje na dopunska osiguranja (dopunsko osiguranje od posledica nesrećnog slučaja, dopunsko osiguranje od nastupanja težih bolesti …),kao ni na riziko osiguranja sa ograničenim trajanjem, jer ona nisu štednog karaktera.

Dobit se isplaćuje uz osiguranu sumu, ukoliko nastupi osigurani slučaj, ili uz otkupnu vrednost polise, prilikom raskida ugovora.

Oblici u kojima se savremeno osiguranje pojavljuje su mnogobrojni. Stoga se oni grupišu i razvrstavaju prema određenim zajedničkim svojstvima: postoje razne podele na pojedine vrste, grane osiguranja i druge nivoe grupisanja kako bi se olakšalo njihovo proučavanje i primena neophodnih ekonomskih, pravnih pravila i pravila tehnike osiguravanja. S razvojem privrede i društva neprekidno niču nove vrste osiguranja, dok se neke gase. Podele se razlikuju i od zemlje do zemlje. U našem Zakonu o osiguranju imovine i lica kao vrste osiguranja pominju se osiguranje života, zdravstveno i penzijsko osiguranje, obavezna osiguranja, ostala imovinska osiguranja, osiguranje od nezgode i osiguranje depozita građana. Očito da je svaka podela na vrste i grane osiguranja izuzetno rastegljiva i uslovna, te je takvom i treba posmatrati.

Skup klauzula kojima se podrobno uređuju odnosi između ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika i osiguravača, ukoliko nisu utvrđeni zakonom ili podzakonskim propisom. Predstavljaju sastavni deo ugovora o osiguranju. Prema našim propisima, organizacija je dužna da, prilikom podnošenja zahteva za izdavanje dozvole za rad osiguravaču, uz ostalo, podnese i uslove osiguranja s mišljenjem ovlašćenog aktuara. Njima se uređuju prava i obaveze između osiguranika i osiguravača. Osiguravač je obavezan da uslove osiguranja preda osiguraniku prilikom zaključenja posla ukoliko već nisu odštampani na polisi osiguranja. Postoje opšti i posebni uslovi osiguranja. Prve osiguravač donosi unapred, određujući sadržaj budućih ugovora za pojedine vrste osiguranja, a osiguranik ih u celini ili prihvata ili odbija. O posebnim uslovima učesnici u ugovoru se sporazumevaju. Tu se, zapravo, radi o utvrđivanju konačnog sadržaja polise i primeni raznih dodatnih klauzula.

Odnosi osiguranja se u nas, po pravilu, zasnivaju ugovorom kao pravnim poslom, bilo da je reč o dobrovoljnom ili obaveznom osiguranju. Ponudu za osiguranje najčešće daje mogući osiguranik. Ugovor o osiguranju stvara obaveze za obe ugovorne strane – osiguranik se obavezuje da plaća premiju osiguranja, a osiguravač da snosi posledice ostvarenja rizika. Sem ovih, osnovnih obaveza, redovno postoji i niz drugih: kod osiguranika to su obaveštavanje o promenama okolnosti od kojih zavisi rizik, o nastanku osiguranog slučaja, preduzimanje mera spasavanja i drugo, dok se kod osiguravača radi još o snošenju troškova spasavanja, stvaranju rezervi i tako dalje. Ugovor o osiguranju u punoj meri zavisi od slučajnosti. Naime, u trenutku njegovog zaključenja, zbog neizvesnosti događaja, nisu poznate visina i uzajamni odnos obaveza obe strane. Ugovor o osiguranju je samo u nekim slučajevima formalan. Kod njega je prisutna visoka ujednačenost ugovornih uslova zbog brzine i jednostavnosti sklapanja posla, koji su obično predstavljeni uslovima osiguranja, i brojnim klauzulama. Ugovor je, takođe, postepen, što znači da se ispunjenje obaveza ugovornih strana proteže na neko vremensko razdoblje.

Pojedinac ili ustanova koji sa osiguravačem zaključuju ugovor o osiguranju, obavezujući se da plate određenu premiju osiguranja. Ugovarač ne mora uvek imati pravo na nadoknadu iz osiguranja. U svojstvu i ugovarača i korisnika osiguranja javlja se, najčešće, jedno te isto lice – osiguranik. Kod nekih vrsta osiguranja, odnosno ugovora, ugovarač i osiguranik su različite osobe. Negde se opet pojavljuje i posebni korisnik osiguranja. Stoga naziv ugovarač osiguranja treba upotrebljavati onda kada su lice koje zaključuje ugovor i lice koje će koristiti davanje iz osiguranja po tome ugovoru različite osobe. Od vrsta osiguranja gde su te uloge često razdvojene mogu se navesti osiguranje života, osiguranje od posledica nesrećnog slučaja, te pomorsko osiguranje i transportno osiguranje u celini. Na primer, u transportnom osiguranju korisnik ne mora uvek biti unapred poznat osiguravaču, pa čak ni ugovaraču osiguranja. Dovoljno je da ugovorom budu utvrđena merila za njegovo određivanje.

Vremenska dužina dejstva osiguranja. Ukoliko nije drugačije ugovoreno, ugovor o osiguranju proizvodi svoj učinak počevši od 00 sati (dakle na isteku) ugovorenog početnog dana označenog u polisi osiguranja, pa sve do 24 sata poslednjeg dana ugovorenog roka. Trajanje osiguranja se, prema potrebi, može ugovoriti na određeni rok ili na neodređeno vreme. Zaštita najčešće traje godinu dana, ali može biti i duža ili znatno kraća, recimo, samo nekoliko sati za vreme putovanja iz mesta u mesto ili tokom izvođenja neke priredbe. Polazeći od dužine trajanja osiguranja, razlikuju se kratkoročno osiguranje s rokom do jedne godine, višegodišnje osiguranje sa ugovorenim trajanjem iznad jedne godine, kao i dugoročno osiguranje s neodređenim rokom trajanja kod kojeg se ugovara samo početak osiguranja. Sem toga, razlikuju se formalno, materijalno i tehničko trajanje osiguranja. Prvo je vezano za dejstvo ugovora, drugo za preuzimanje rizika, a treće za vreme na koje se odnosi obračun premije. Ovaj pojam je sličan pojmu razdoblje osiguranja, ali u odnosu na njega ima uopštenije značenje.

Nepovoljna promena na imovini ili licu prouzrokovana nekim događajem ili nečijom radnjom. nastankom rizika i dešavanjem štete, ako su ispunjeni uslovi nametnuti ugovorom o osiguranju, stvara se osnovna osiguravačeva obaveza da osiguraniku, odnosno korisniku osiguranja isplati odštetu. Na iznos ove obaveze utiču vrsta i veličina štete. Pri tome, mogu nastati potpuna šteta (uništenjem osigurane stvari) i delimična šteta (oštećenjem stvari). Štete se mogu deliti i po drugim merilima, pa tako postoje materijalne i nematerijalne štete, neposredne i posredne štete, katastrofalne, velike i male štete i tako dalje. Kod osiguranja lica štete, u pravom smislu reči, gotovo da i nema – postoji osiguravačeva obaveza koja se javlja sa ostvarenjem rizika (nesrećni slučaj, bolest, smrt) ili protekom određenog vremena (doživljenje ugovorenog broja godina).

Novčani iznos koji se isplaćuje osiguraniku ukoliko nastupi osigurani događaj. Predstavlja gornju veličinu osnovne osiguravačeve obaveze. Ona, ipak, u nekim slučajevima može biti prekoračena zbog troškova nastalih povodom otklanjanja i smanjivanja štete preduzetih po osiguravačevom nalogu. Unosi se u polisu osiguranja ili se ugovorom o osiguranju, odnosno zakonom predviđa način njenog utvrđivanja kada događaj nastupi. Svota osiguranja predstavlja važan sastojak ugovora o osiguranju, obično služeći i kao osnovica za obračun premije. Svota osiguranja po pravilu označava iznos na koji je osigurana neka stvar ili neka korist od imovine. Osiguravač je, po prirodi posla, obično uključen u određivanje ove svote, no, konačna odluka i snošenje mogućih posledica zbog neprimerene visine isključivo su na osiguranikovoj strani. U osiguranju stvari svota osiguranja je samo jedan od činilaca (uz vrednost osigurane stvari i visinu štete) koji određuju iznos odštete. U osiguranju lica ona je isključivo merilo obaveze osiguravača. Pojam koji po svom sadržaju odgovara sumi osiguranja, a upotrebljava se u osiguranju lica jeste osigurana svota.

U osnovnom značenju, reč je o mogućnosti nastanka neželjenog, ekonomski štetnog događaja koji, ako nastupi, stvara osiguravačevu obavezu prema osiguraniku iz zaključenog ugovora o osiguranju ili po zakonskim odredbama (na primer, u saobraćaju na osnovu obaveznog osiguranja). Da bi se rizik uopšte mogao osigurati, potrebno je: da je moguć, da je neizvesan, da ne zavisi od volje osiguranika ili trećih lica, već da je slučajan i da povređuje celovitost imovine ili ličnosti nanoseći im štetu.
Pod rizikom se često podrazumeva i sam događaj koji će svojim nastupanjem izazvati štetu: požar, poplava, krađa, sudar i mnogi drugi. Rizik je, međutim, samo zamišljena opasnost od dešavanja štetnog događaja – kada se ostvari, tada je već reč o određenom osiguranom slučaju.
Pod rizikom se ponekad podrazumeva i predmet osiguranja (recimo, zgrada osigurana od požara, brod i teret koji se prevozi), lice za koje je zaključeno osiguranje ili, pak, osigurani interes. U svakom slučaju, rizik je jedan od osnovnih pojmova i pretpostavki osiguranja, bez čega ono ne bi moglo postojati.

Novčana svota koju je ugovarač osiguranja, odnosno osiguranik dužan platiti kao naknadu za obezbeđenje osiguravajuće zaštite. U uslovima osiguranja naših osiguravajućih organizacija premija se jednostavno označava kao iznos koji ugovarač treba da plati za osiguranje. Ona, zapravo, predstavlja cenu rizika. Između rizika i premije osiguranja postoji veoma uska povezanost. Visina premije određuje se prema prosečnoj veličini rizika, čija se svaka promena mora iskazati u promeni premije. Sem toga, premija mora odgovarati riziku i u određenom vremenskom razdoblju, to jest treba da je srazmerna dužini odseka vremena u kome se pokriva rizik. Uvažavajući nešto širi pristup, može se kazati da je premija i cena osiguranja zbog toga što pored rizika na nju utiču i drugi činioci kao što su svota osiguranja, trajanje osiguranja, prinos koji se stiče ulaganjem sredstava osiguranja, troškovi osiguravanja i slično. Za osiguravača premija osiguranja – bruto premija – predstavlja iznos sačinjen iz više delova s različitom namenom (za naknadu šteta, isplatu ugovorenih osiguranih svota, za sprečavanje šteta, za pokriće troškova).

Ono što se osigurava – osigurana lica, životinje, stvari i imovinski interesi. Reč je, dakle, o licu ili dobru na kome se može ostvariti rizik. Postojanje predmeta osiguranja sa određenim obeležjima neophodna je pretpostavka za zaključenje i trajanje osiguranja. Predmet mora biti jasno naznačen u polisi osiguranja. Takođe predstavlja jedno od važnih merila za podelu celokupne osiguravajuće delatnosti na lična i imovinska osiguranja. Kao primeri za predmete osiguranja mogu se navesti učenici i studenti (osiguranje od nezgode), mašine, mašinski uređaji, aparati (osiguranje mašina), izgubljeni dobitak i troškovi poslovanja preduzeća (osiguranje od prekida rada), odgovornost sopstvenika ili korisnika motornog vozila za štete nanete trećim licima upotrebom toga vozila (osiguranje od auto-odgovornosti) i mnogi drugi.

Osnovna pismena isprava koja prati posao osiguranja, određujući dužnosti i obaveze učesnika. U nekim slučajevima polisa predstavlja oblik ugovora o osiguranju. Kada to nije, ona je, u prvom redu, dokazno sredstvo o sklopljenom osiguranju pošto sadrži sve najvažnije sastojke zaključenog ugovora. Kod nekih vrsta osiguranja polisi se daje i jače dejstvo, pa može predstavljati ispravu o dugu, ukoliko je ugovoreno da će osiguravač platiti naknadu štete samo uz njenu predaju. Dalje, ona može biti legitimacijska hartija kojom se dokazuje pravo na potraživanje iz osiguranja. Polisa se pojavljuje i kao hartija od vrednosti, a nekada služi i za ostvarivanje prava iz nekog drugog posla, zatim kao dokaz izvršene ugovorne obaveze (recimo, kod kupoprodaje koja obuhvata i obavezu osiguravanja) i tako dalje. U pogledu oblika u kom se sačinjava, najčešće se ne postavljaju zakonom određeni uslovi pa se izdaje na obrascu koji sastavljaju osiguravači i koji je prilagođen određenoj vrsti osiguranja. Sastojci koje obično sadrži su sledeći: ugovorne strane, osigurano lice ili osigurana stvar, rizici, trajanje osiguranja i vreme pokrića, premija i svota osiguranja, odnosno odredba da je osiguranje neograničeno, datum izdavanja i drugo.

Nastanak okolnosti koje, na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju, obavezuju osiguravača da osiguraniku isplati odštetu ili učini šta drugo. Nije moguće izvesti jedinstveni pojam osiguranog slučaja za sve vrste osiguranja, budući da ga određuju rizici koji su izuzetno različiti. On proizvodi određene posledice i po osiguranika; sem toga od izuzetne je važnosti za dalju sudbinu ukupnih osiguravajućih odnosa. Kada su rizik i predmet koji on ugrožava jasno određeni, ni određivanje osiguranog slučaja ne predstavlja teškoću: recimo, lom stakla, grad na osiguranim površinama, smrt osiguranog lica ili doživljenje određene starosne dobi. Pri tome mora postojati uzročna veza između nastupelog događaja i predviđenih posledica. Međutim, utvrđivanje osiguranog slučaja nije uvek jednostavno jer se on katkad ne ostvaruje samo u jednom trenutku, već može obuhvatiti kraće ili duže razdoblje (recimo, slučaj bolesti). Tada je važno odrediti koji trenutak u nastupanju štete treba uzeti kao osigurani događaj.

Pravno lice koje se ugovorom o osiguranju obavezuje na naknadu štete, odnosno isplatu ugovorenog novčanog iznosa korisniku osiguranja, odnosno osiguraniku kada se ostvari obuhvaćeni rizik. U našem premijskom osiguranju osiguravači se javljaju u obliku deoničarskih društava za osiguranje i društava za uzajamno osiguranje. I na svetskoj ravni oni su u pretežnom broju ustrojeni po jednom od ova dva oblika. Osiguravači se razlikuju prema veličini, vrsti i obimu rizika koje pokrivaju, mogu se baviti s jednom, s nekoliko ili sa svim granama osiguranja. Zbog svoga posebnog društvenog i privrednog značaja, podležu posebnom državnom nadzoru, uz raspolaganje neophodnom dozvolom za rad osiguravaču.

Fizičko ili pravno lice koje zaključuje ugovor o osiguranju u svoje ime i za svoj račun, obezbeđujući se od neželjenog dejstva pokrivenih rizika. Da bi mogao pribaviti osiguravajuću zaštitu, osiguranik treba da je poslovno sposobno lice koje kao ravnopravna ugovorna strana stoji naspram osiguravača, sa svim pravima i obavezama koji proističu iz njihovog odnosa. U praksi se najčešće dešava da je osiguranik istovremeno i ugovarač i korisnik osiguranja (kada su njegova dobra ili on sam izloženi riziku), ali to nije uvek slučaj. Događa se da su opasnostima izložena i tuđa dobra ili neka druga ličnost – sve to naravno mora imati uske veze sa osiguranikom. Tako, recimo, kod imovinskih osiguranja osiguranik ne mora uvek biti i sopstvenik osigurane stvari već, recimo, njen uživalac. Kod ličnih osiguranja rizik smrtnog ili nesrećnog slučaja može pretiti nekom drugom licu (bračnom drugu, deci ili osiguranikovim roditeljima).